Prodavanje magle

Džumbus

pahulja | 05 Februar, 2010 23:44

Totalna konfuzija u mojoj glavi. Razmišljam stalno o nekim stvarima koje su se dogodile, analiziram ih bezuspešno. Ne znam ni šta pokušavam da dokažem sebi. Nastavljam dalje, rezervisana za neke stvari. Da li me to koči? Prokleta psihologija. Nije mi suđeno. Izgovaram stvari u koje ni sama ne verujem, koje jako želim, ali za koje ima malo nade da se ostvare. Trošim dane. I dalje tražim tu inspiraciju, koja će mi pomoći da završim započeto. Nema nazad, to je sigurno. Moja odluka je konačna. Moram bolje da se organizujem i da pokušam da dokažem samoj sebi da ja to mogu. Da mogu savladati sve što mi stane na put, ali uz moju žrtvu. Cilj je vredan truda, isplatiće se, ali moram svoje znanje iskoristiti u pravom pravcu. Znam da to mogu. Sve stvari u mom životu su bile stvarne, samo ih ja nisam iskoristila na pravi način. Suviše sam analizirala svaku situaciju. Moram pobediti strah. Strah od neuspeha.

Mnoge stvari su me dotukle, ne znam više koliko je racionalno i realno moje razmišljanje. Nekako uvek uspem da se prevarim. Možda to namerno dopuštam sebi. Ne mogu toliko duboko da analiziram sebe. Nisam nesigurna, ali ni previše sigurna. Želim tu sigurnost. Tražim je u drugima. Ali oni ne znaju, ne mogu da mi pomognu. Neverovatno kako su mi neka osećanja strana, to me zastrašuje, ubija. Ne mogu na silu to osetiti, ali još gore je što ih ne mogu ni prepoznati. I kako je moguće da sam za sve ostalo proširila vidike, otvorila um, a za ovo ne mogu, ili ne znam. Ili možda nisam svesna. Srcu više ne mogu verovati, ali sigurna sam da će me ono ubediti u sve ono što ne znam. Verovaću ponovo, znam.

Strast, mislim da je to ono što mi nedostaje. Sve je postala potreba, hladna, odvratna potreba. Ne znam ni kako da je nazovem, ali znam šta u meni izaziva. To su neki loši osećaji, ali znam da ih svesno proizvodim. Živim u trenutku, znam da neće trajati ništa duže. Lenjost mi ne dozvoljava da napredujem. Bez ambicije i cilja u životu se ne može. Nemam ništa zacrtano, to je problem, ostavljam otvorene sve opcije, sve puteve i ostajem na raskrsnici, bez volje da zakoračim dalje. Imam želju, ali nemam hrabrosti. Suviše oprezno brojim korake da mi se koji ne omakne. Ne bi valjalo da se prevarim, jer onda moram da smognem snage da ponovo stanem u centar raskrsnice, i da ponovo napravim potez. To je moja stvar.

Suviše ljudi se tu meša. Oni znaju bolje. Oduvek su znali, i gurali me u ćorsokake. I svaki put se vratim i stanem mirno, ali ožiljci i modrice su ostali, ne mogu se zalečiti. A tu su i ljudi koji me čuvaju, oni imaju posebno mesto u mom srcu. Imaju sagrađen grad, i kuće od svih tih lepih stvari koje me podsećaju na njih tako da su mi uvek blizu, ali mi nedostaju svakog dana. Želim da znaju koliko mi znače, ali mislim da to ne mogu da im pokažem, bar ne dovoljno. Ali znaće jednog dana. Sigurno.

Sad imam neke ciljeve koje želim da ispunim, stvarno imam veliku želju. Samo ne znam koliko daleko mogu da idem, nadam se i više nego što očekujem. Stvarno verujem u to. Sada sve prepuštam vremenu.