Prodavanje magle

 

 Iako ova reč asocira na neke majstorske stvari ovog puta neće biti tako.

 Danima mi prolaze neke misli kroz glavu o specifičnoj vrsti ventila. Biću slobodna da mu dam ime. Recimo, prijateljski ventil. Zvuči kao nešto dobro, međutim, ne znam više šta da mislim o tome.

 Koliko puta vam se desilo da u razgovoru sa prijateljem pričate o nekoj trećoj osobi, na primer, taj prijatelj vam priča o nečemu što ga nervira kod te osobe. I onda vi ćutite i slušate, klimate glavom ili eventualno potvrđujete zaključak. Dobro, to se svakodnevno dešava, i valjda nije to strašno.

 Ono što je meni trenutno strašno je kada smo u društvu te osobe, taj isti prijatelj se i dalje ponaša onako kako „ne želi“, tj. tada mu ništa ne smeta. Super. A onda se vi osećate kao da ste nešto zgrešili. Ustvari, prijatelj vas je iskoristio kao ventil, izbacio negativnu energiju i sada može ponovo da funkcioniše. Pitanje je, šta mi da radimo sa tom negativnom energijom? Najčešće se događa to da mi dalje prosleđujemo tu energiju, i činimo nekog drugog nesrećnim, ili pak taj neko sledeći ništa ne shvati, jer ga mozak ne maltretira kao mene. Blago takvoj osobi.

 Jednostavno, osećaj je glup, i mislim da ljudi ne shvataju šta rade. Ipak, teraju me da se zapitam ko je ovde lud i ko koga pravi ludim. Šta znam, to su opet ta čvrsta sado/mazo prijateljstva, koja više nemaju smisla, a i dalje se drže zajedno jer ne znaju drugačije. Ljudi su lenji i mrzi ih da rade na sebi, zato nikada i neće znati da funkcionišu sami. Uvek će im biti potreban neko da ih tapše po ramenu i da potvrđuje njihova mišljenja. Ako se neko suprostavi, on je zao.

 Postoji i druga strana. Ljudi koji svakodnevno rade na svojim manama. I koji prihvataju mane drugih i pokušavaju time što učestvuju u njihovom životu da naprave nešto dobro od toga. Volim to. To čini svet boljim mestom. Znam da moj svet sigurno jeste. A što se ventila tiče, pa kao što može da se odvrne, tako može i da se zavrne. Valjda je to rešenje.

 

Dosta je vremena prošlo od crne priče, obećala sam i belu ali jednostavno nisam imala inspiraciju. Uvek je lakše pričati o lošim stvarima, barem meni je bilo. Ovde je sad kraj. Pronašla sam inspiracije. Kada zažmurim, vidim njihovo lice, daju mi snagu, vode me kroz život i čine me boljom osobom. Ne znam da iskažem emocije na pravi način, nadam se da će im nakon čitanja ovoga biti malo jasnije. Ovo posvećujem vama, mojim pravim prijateljima. Ne želim nikoga da izdvajam. Znate ko ste. Ko je bio uz mene kada nisam mogla sama da se izborim sa problemima, ko je dolazio u pola noći kada mi je bila potrebna pomoć, čiji glas me je smirivao i čiji pogled me je tešio i ko se radovao zajedno sa mnom. O našim glupostima da ne pričam, bilo one koje smo radili, ili one koje smo izgovorili. O tome mogu da pričam čitav jedan život i da mi ne bude dosadno. Ponosiim se vama i srećna sam što vas imam pored sebe. Mi smo naše etikete iscepali. Umesto toga, zakačili smo srce, i niko nam to neće oduzeti.

Drago mi je što sa vama delim život. I ako za par godina ne budemo više zajedno, na istom mestu, na istoj geografskoj površini, uvek ću biti sa vama i uz vas! Nije bitno gde se ko nalazi, bitno je da smo zajedno u srcu i u mislima. Ne znam kako vama sve to zvuči, ali posle određenog vremena, bilo mi je potrebno da ovako nešto napišem. Neću vam reći „volim vas“ to je mnogo jače od svega izrečenog. Hvala!

Bežala sam od toga da pišem o određenim situacijama, „ljudima“, ne znam ni zašto većina sebe smatra ljudima, mogli bi da se trude ceo život a da nikad ne postanu ljudi. A opet životinje su disciplinovanije. Šta su onda oni?

Jedna vrsta se zove drug/drugarica. To su osobe koje olako nose tu medalju, a nije im suđena. Nastaju u ranom detinjstvu i ako imaš sreće, tu i nestaju. Ako ne, onda će te pratiti celog života i držati te za ruku (kad ti podmetnu nogu). Kako ih prepoznati? Malo je teže, ali neko ko se od ranog života družio sa ovakvim stvorenjima, znaće. Postoji vrlo lak trik, gledaj ih u oči. Plaše se pogleda. Jer u očima se vide sve bolesti, kako telesne tako i ostale. Ako je vaš pogled iskren, zbuniće se. U detinjstvu, pošto nam niko ne priča o ovakvim stvarima, imamo prava na grešku, ali kada malo porastemo, ta greška je fatalna.

Odlazak u neki drugi grad? E tada oni „ljudi“ sa kojima si bio nerazdvojan više i ne znaju da postojiš. Ovo je fenomen poznat svima.  E da smo sad u srednjem veku, kad nije bilo telefona, ne bi se mnogo ni brinuli, stiglo bi nam poneko pismo i bili bi srećni. Ali pošto sada svi imaju telefone, očekuje se da se taj neko javi. Još ako je ta neka osoba pre odlaska bila u dobrim odnosima sa tobom, to najviše zbunjuje. Uzalud je postavljati pitanje „zašto“. Jedina fora u svemu tome je da na ove stvari gledaš kao na prošlost, deo detinjstva i (u)pomoć u odrastanju. Kao na nekog kućnog ljubimca koji je bio tu određeno vreme.

Priča jeste kratka ali traje još od pamtiveka.

Druga, ali ne manje zanemarljiva vrsta je malograđanski ološ. To srećete na ulici, u prodavnici, od njih ne možete nikad očekivati nešto dobro, osim ako to njima ne ide u korist. Pretenduju da postanu neko i nešto u gradu, kao, na primer, kontraverzni biznismeni, visoki funkcioneri u opštini ili jednostavno držati kafić, kladionicu ili nešto treće u samom centru grada. Cena nije bitna, jer svako ima svoju. Cepajući našu etiketu, postajemo bolji od njih. Ustvari, jedino je bitno da ne postanemo kao oni. Tu se sva borba zaustavlja.

         Desilo se - ne može se pobeći od toga. A da li je moglo da se spreči? Male šanse su za to bile. Uskoro će godinu dana, a deluje mi tako daleko. Ustvari, ti si daleko. Odlutao si negde mislima, i nisi se vratio. Zaključao si sve tajne odaje strahujući od toga da ja tu ne zakoračim, da vidim sve te tamne stvari koje mogu biti u jednom malom prostoru. Mislila sam da ću moći. Želeo si da mi pokažeš sve šarene stvari na ovom svetu, uhvatio me za ruku i vodio. Prepustila sam se, verovala sam. Skoro da jesam. Ta moć da preletiš sa jednog kraja grada na drugi, zbog mene, graničila se sa ludošću. Slatkom ali opet ludošću, koja me je zaslepila. Ludi ljudi ne znaju šta je ljubav. Kao pogrešno napisano slovo, greška se potkrala. Nešto što je počelo tako lepo, zaslužilo je bar nekakav kraj, ružan kraj, kraj koji će imati smisla. Ćutanje je postalo svakodnevnica. Zbunjena, nisam ništa preduzela. Dozvolila sam da te usisa crna rupa tvojih misli, meni nepoznatih, ali jako mučnih. Možda si razmišljao o meni? A možda ti je na pameti bila sasvim druga osoba? Nikada neću znati. Grešim u svojoj proceni jer svaki put nađem isti pogled koji se ogleda u mojim očima. Govorio si da ima vremena, ali vreme nije bilo na našoj strani. Naše vreme je prošlo, neko drugo vreme je zavladalo našim ulicama. Kao i uvek, guramo napred, ništa nas ne može zaustaviti. Bićemo srećni, samo to nećemo biti „mi“. Ovo ne treba da bude patetično, samo je retrospektiva stvari koje mi se motaju u glavi. Početak i kraj. Sve one stvari koje si govorio, i sve ono što si prećutao. I sve je bilo skoro kao ljubav.

 

Totalna konfuzija u mojoj glavi. Razmišljam stalno o nekim stvarima koje su se dogodile, analiziram ih bezuspešno. Ne znam ni šta pokušavam da dokažem sebi. Nastavljam dalje, rezervisana za neke stvari. Da li me to koči? Prokleta psihologija. Nije mi suđeno. Izgovaram stvari u koje ni sama ne verujem, koje jako želim, ali za koje ima malo nade da se ostvare. Trošim dane. I dalje tražim tu inspiraciju, koja će mi pomoći da završim započeto. Nema nazad, to je sigurno. Moja odluka je konačna. Moram bolje da se organizujem i da pokušam da dokažem samoj sebi da ja to mogu. Da mogu savladati sve što mi stane na put, ali uz moju žrtvu. Cilj je vredan truda, isplatiće se, ali moram svoje znanje iskoristiti u pravom pravcu. Znam da to mogu. Sve stvari u mom životu su bile stvarne, samo ih ja nisam iskoristila na pravi način. Suviše sam analizirala svaku situaciju. Moram pobediti strah. Strah od neuspeha.

Mnoge stvari su me dotukle, ne znam više koliko je racionalno i realno moje razmišljanje. Nekako uvek uspem da se prevarim. Možda to namerno dopuštam sebi. Ne mogu toliko duboko da analiziram sebe. Nisam nesigurna, ali ni previše sigurna. Želim tu sigurnost. Tražim je u drugima. Ali oni ne znaju, ne mogu da mi pomognu. Neverovatno kako su mi neka osećanja strana, to me zastrašuje, ubija. Ne mogu na silu to osetiti, ali još gore je što ih ne mogu ni prepoznati. I kako je moguće da sam za sve ostalo proširila vidike, otvorila um, a za ovo ne mogu, ili ne znam. Ili možda nisam svesna. Srcu više ne mogu verovati, ali sigurna sam da će me ono ubediti u sve ono što ne znam. Verovaću ponovo, znam.

Strast, mislim da je to ono što mi nedostaje. Sve je postala potreba, hladna, odvratna potreba. Ne znam ni kako da je nazovem, ali znam šta u meni izaziva. To su neki loši osećaji, ali znam da ih svesno proizvodim. Živim u trenutku, znam da neće trajati ništa duže. Lenjost mi ne dozvoljava da napredujem. Bez ambicije i cilja u životu se ne može. Nemam ništa zacrtano, to je problem, ostavljam otvorene sve opcije, sve puteve i ostajem na raskrsnici, bez volje da zakoračim dalje. Imam želju, ali nemam hrabrosti. Suviše oprezno brojim korake da mi se koji ne omakne. Ne bi valjalo da se prevarim, jer onda moram da smognem snage da ponovo stanem u centar raskrsnice, i da ponovo napravim potez. To je moja stvar.

Suviše ljudi se tu meša. Oni znaju bolje. Oduvek su znali, i gurali me u ćorsokake. I svaki put se vratim i stanem mirno, ali ožiljci i modrice su ostali, ne mogu se zalečiti. A tu su i ljudi koji me čuvaju, oni imaju posebno mesto u mom srcu. Imaju sagrađen grad, i kuće od svih tih lepih stvari koje me podsećaju na njih tako da su mi uvek blizu, ali mi nedostaju svakog dana. Želim da znaju koliko mi znače, ali mislim da to ne mogu da im pokažem, bar ne dovoljno. Ali znaće jednog dana. Sigurno.

Sad imam neke ciljeve koje želim da ispunim, stvarno imam veliku želju. Samo ne znam koliko daleko mogu da idem, nadam se i više nego što očekujem. Stvarno verujem u to. Sada sve prepuštam vremenu.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Jul 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31

• Ventil
• Bela priča
• Crna priča
• Skoro kao ljubav
• Džumbus
• Priča bez početka i kraja

• Generalna [6]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom