Ovo je priča bez početka i kraja. Nije počelo davno,
kada nisam ni razmišljala o tebi. Nisi počeo da mi se svidjaš zbog toga što mi
je sa tobom vreme brzo prolazilo, zbog toga što mi nikad nije bilo dosadno sa
tobom, zbog toga što su mi prijale tvoje gluposti. Ne znam zašto mi je bilo
lepo kada sam bila u tvom prisustvu. Sve je bila laž, tebi ovo prijateljstvo
nikad nije bilo važno. Uvek su ti drugi bili bitniji, te devojke koje si menjao
noćima. Nije mi bilo bitno, uvek sam gajila nadu da će negde, nekad, doći naše
vreme, i da ćemo biti srećni. Glupo je, nikad se nisam ovako ponašala. Nema te
dugo, onda se ponovo pojaviš. Ne daš mi da te zaboravim. Ne znam šta se dešava
sa tobom, utonuo si u mrak, postao si samo bleda senka onoga što si bio.
Dozvolio si sebi da ljudi ukradu ono tvoje, koje izgleda samo ja vidim. Kad se
setim tebe, samo ćutim, gledam u prazno. Zamišljam da si tu, da me guraš
napred, jer mi je to potrebno. Odavno je oko mene ponor, i sebična sam zato što
mislim da samo ti mozeš da mi pomogneš. Znam da ni tebi nije bolje, ali ti se
leciš alkoholom i lakim devojkama. Vracam slike u glavi, ne mogu da se setim
svih stvari, dugo traje. Pitam se, da li znaš, da li mi vidiš u ocima. Trudim
se da sakrijem to od tebe, ne želim da me povrediš, a opet želim da vidiš
koliko mi znaciš. Želim da znaš da mozeš da mi veruješ, samo, ne znam da li ja
tebi mogu da verujem. Ne znam da li ću ikada imati poverenja u tebe. Zbog svih
stvari sa kojima ne mozeš da se izboriš. Ne želim da se sećam, ali sećanja se
sama vraćaju. Uvukao si se u snove i bar sam na trenutke bila srećna, jer sam
imala tebe pored sebe. Sećam se one veceri kada si me zagrlio, drhtala sam u
tvom naručju. Ali, ne želim više da razmišljam o tome, previše boli. Boli me
saznanje da ti ne osecaš ništa, da tebi moji pogledi ništa ne znače i nikad ništa
neće značiti. Tako da mi je ostalo jedino da te zaboravim i krenem dalje, ali, srce
odbija. Želim da te pustim, da ne osetim tugu kad te ugledam. Verovatno i tebi
sve ovo ne prija. Žao mi je. Žao mi je što sam postala ovakva, na život gledam
kao nesto surovo što ti ne da da poletiš. Kad se nižu nevolje za nevoljom,
misliš da ćeš da poludiš, ako imaš bar malo nade, misliš da će biti bolje i to
te održava u životu. A onda kad mi se desi nešto lepo, ja se uplašim i vratim
onoj tami koja me okružuje. Verovatno se zato stalno i vraćam tebi, jer sam
navikla na taj osećaj da sam beskorisna. I sve započnem ali ne mogu da završim,
kao i nasu priču koja nema ni početak ni kraj. Sada mislim da je vreme da se
oprostim od tebe i ovog lažnog osećaja. Želim da se bar ti boriš za ono što
voliš, kad ja nisam mogla.
Sve što je bilo lepo ( a toga izgleda nije bilo mnogo) spakuj u kutijicu uspomena i zatvori. Ne otvaraj je dugo, dugo, a kasnije, kad vreme zaleči rane, kad nova ljubav prekrije ovu, zaviri neki put, samo da se prisetiš..i to će biti dovoljno. Vreme je da počneš poštovati samu sebe.
Re: Priča bez početka i kraja
pahulja
| 07/01/2010, 14:07
Ova agonija ili štagod se završila, to sam napisala pre par meseci, ipak u nedostatku ideja za blog odlučila sam da ovo okačim :) hvala vam u svakom slučaju na komentarima :)
za slatku dijanu
ivan.
| 04/06/2011, 20:46
ti koja spavas na ivici kreveta da bi imalo vise prostorra za tvoje snove ti ces uspeti devojko..ti ces se izboriti
Generalna |
Sledeći |
Komentari (4) | 
Trekbekovi (0)
Re: Priča bez početka i kraja
behappy | 07/01/2010, 00:03
Nikada se nemoj predati.
Bori se! Sa poslednjim atomom svoje snage...
Sutra je novi dan...
:*