Prodavanje magle

Priča bez početka i kraja

pahulja | 06 Januar, 2010 23:15

Ovo je priča bez početka i kraja. Nije počelo davno, kada nisam ni razmišljala o tebi. Nisi počeo da mi se svidjaš zbog toga što mi je sa tobom vreme brzo prolazilo, zbog toga što mi nikad nije bilo dosadno sa tobom, zbog toga što su mi prijale tvoje gluposti. Ne znam zašto mi je bilo lepo kada sam bila u tvom prisustvu. Sve je bila laž, tebi ovo prijateljstvo nikad nije bilo važno. Uvek su ti drugi bili bitniji, te devojke koje si menjao noćima. Nije mi bilo bitno, uvek sam gajila nadu da će negde, nekad, doći naše vreme, i da ćemo biti srećni. Glupo je, nikad se nisam ovako ponašala. Nema te dugo, onda se ponovo pojaviš. Ne daš mi da te zaboravim. Ne znam šta se dešava sa tobom, utonuo si u mrak, postao si samo bleda senka onoga što si bio. Dozvolio si sebi da ljudi ukradu ono tvoje, koje izgleda samo ja vidim. Kad se setim tebe, samo ćutim, gledam u prazno. Zamišljam da si tu, da me guraš napred, jer mi je to potrebno. Odavno je oko mene ponor, i sebična sam zato što mislim da samo ti mozeš da mi pomogneš. Znam da ni tebi nije bolje, ali ti se leciš alkoholom i lakim devojkama. Vracam slike u glavi, ne mogu da se setim svih stvari, dugo traje. Pitam se, da li znaš, da li mi vidiš u ocima. Trudim se da sakrijem to od tebe, ne želim da me povrediš, a opet želim da vidiš koliko mi znaciš. Želim da znaš da mozeš da mi veruješ, samo, ne znam da li ja tebi mogu da verujem. Ne znam da li ću ikada imati poverenja u tebe. Zbog svih stvari sa kojima ne mozeš da se izboriš. Ne želim da se sećam, ali sećanja se sama vraćaju. Uvukao si se u snove i bar sam na trenutke bila srećna, jer sam imala tebe pored sebe. Sećam se one veceri kada si me zagrlio, drhtala sam u tvom naručju. Ali, ne želim više da razmišljam o tome, previše boli. Boli me saznanje da ti ne osecaš ništa, da tebi moji pogledi ništa ne znače i nikad ništa neće značiti. Tako da mi je ostalo jedino da te zaboravim i krenem dalje, ali, srce odbija. Želim da te pustim, da ne osetim tugu kad te ugledam. Verovatno i tebi sve ovo ne prija. Žao mi je. Žao mi je što sam postala ovakva, na život gledam kao nesto surovo što ti ne da da poletiš. Kad se nižu nevolje za nevoljom, misliš da ćeš da poludiš, ako imaš bar malo nade, misliš da će biti bolje i to te održava u životu. A onda kad mi se desi nešto lepo, ja se uplašim i vratim onoj tami koja me okružuje. Verovatno se zato stalno i vraćam tebi, jer sam navikla na taj osećaj da sam beskorisna. I sve započnem ali ne mogu da završim, kao i nasu priču koja nema ni početak ni kraj. Sada mislim da je vreme da se oprostim od tebe i ovog lažnog osećaja. Želim da se bar ti boriš za ono što voliš, kad ja nisam mogla.